Od disciplinarnog do kontrolisanog društva
Slika spaljene zemlje predstavlja možda najbolju metaforu savremenog doba u kome su sve vrednosti dovedene do postupnog samouništenja. Motiv pustinje kao simbolički potentne forme puste zemlje u filozofiji su koristili Jean Baudrillard i Gilles Deleuze. U umetnosti prisutan je u delima Brueghela i Anselma Kiefera na čijim slikama i umetničkim radovima prevladavaju motivi spaljene zemlje, pepela i praha. U književnosti slične motive koristio je Cormac McCarthy u čuvenom postapokaliptičnom romanu Cesta u kome je planeta pretvorena u spaljeni, mrtvi pejzaž prekriven pepelom. Duhovnu krizu i dekadenciju savremenog sveta T. S. Eliot opisuje u poemi Pusta zemlja (1922) koja do danas ostaje jedno od najznačajnijih dela svetske poezije. Podeljena u pet pevanja poema je otvorena filozofskim i simboličkim tumačenjima, a glavni je njen motiv pokušaj duhovne obnove i metamorfoze samoga života »pod mrkom maglom zimskog svitanja«. Spaljena zemlja priziva apokalipsu, dekadenciju, smrt i potpuno uništenje, ali takođe gledano sa stanovišta ekozofije ona može biti plodonosno tlo novog početka. Postoji u apokaliptičnom uništenju nečeg veličanstvenog, budući da tek u događaju kraja shvatamo uzvišenu lepotu onog što pred našim očima nestaje. Uništenje živog na našem sećanju pravi ožiljak od koga počinje isceljenje. Spaljena zemlja, dakle, može uništenjem zaštititi tlo od bolesti i truleži i omogućiti novom životu rast, buknuće (φύσis), pa se tako može protumačiti i kao simbolički znak pročišćenja (κάθαρσις).
Kada opisuje savremeno društvo kontrole, koje se prividno može predstaviti slikom spaljene zemlje, Gilles Deleuze koristi terminologiju prirodnih sfera. Uz pustinju i vatru, pukotinu i rez, Deleuze pominje krticu i zmiju. Da bi pojasnio razliku između disciplinarnog društva sa jedne i društva kontrole sa druge strane potreban mu je bio slikovit prikaz fizionomije prirode. Disciplinarno društvo je kalup, pa ga najbolje simbolizuje rov krtice koja pod zemljom kopa kanale ostajući zauvek u vlastitom lavirintu. Društvo kontrole, pak, koristi modulacije, mahinacije i simulakrume svojstvene zmijskoj prirodi. Zmija presvlači svoju kožu, kamuflira se, skriva i u svome klupku sažima opasnost i toplinu. Krtica je oduvek simbolizovala podzemno rovarenje, tamu i čovekovu zatvorenost u pokušajima da pronađe drugačiji put. Bog isceljenja Eskulap najpre je bio bog-krtica. Zmije u Dantevoj Komediji prolaze razne metamorfoze, pa su prisutne kao nezaobilazne pratilje grešnika. U Sedmom rovu osmog kruga Pakla (Inferno) zmije lopovima vezuju ruke, probijaju im telo i nastanjuju se oko grešnika u nerazmrsivi čvor. Čovek i zmija postaju jedno telo. Zmijin otrov može spaliti grešnika, ali se takođe čovek može pretvoriti u zmiju. Takve transformacije kod Dantea zmiji, među ostalim životinjama, daju povlašteno mesto, budući da se skrivena u tamnim jarugama pakla uvek javlja kao moralni podsetnik, pre svega, na greh lukavstva. U eshatološkoj dimenziji tumačenja zmija simbolizuje iskušenje izvornog zla, ali je u gnostičkoj tradiciji predstavljena i kao donosilac eshatološkog oslobođenja. U mitologiji zmija je često predstavljana kao otelovljenje kosmosa, kretanja, lekara i vrača. Motiv zmije prizivao je pročišćenje (κάθαρσις) posebno u istočnim kulturama gde je često mitološki tumačena kao dijalektički put života. U njoj je otrov koji predstavlja smrt kao i život stopljen sa zemljom.
Kafkini hodnici i lavirinti deo su disciplinarnog društva, ali se kod nega nazire i ono što Deleuze naziva – beskrajno odlaganje. Ono je oličeno najpre u birokratiji koja poput mreže prekriva celo društvo. Beskrajno odlaganje nagoveštava društvo kontrole. Marginalni glasnici Kafkinog dela prvi su predstavnici društva kontrole. Oni se doduše ne pretvaraju u zmiju, već u kukca. Otuda su Kafkine parabole bajkovite. Razvijaju se, kako piše Walter Benjamin, »u prvom smislu; naime kao pupoljak u cvijet. Zato im je proizvod nalik poeziji. Ali to ne smeta da se njegovi komadi ne uključe u posve zapadnjačke prozne oblike i prema pouci odnose slično kao hagada prema halahi. Oni nisu poredbe i ne žele biti takvima; stvoreni su da se citiraju, da se pripovijedaju kao objašnjenje«. (Walter Benjamin, Novi anđeo, prevela Snješka Knežević, Antibarbarus, Zagreb, 2008, str.21) Beskrajno odlaganje društvu kontrole daje prostor da se sporadična kontrola razvije u moć kontrole. Tamo gde je moć kontrole uspostavljena tu više nema jazbine u kojoj bi čovek bio anoniman.
Disciplinarno društvo o kome piše Michel Foucault potpalilo je vatru koja je zahvatila zelenilo zemlje. Disciplina je, stoji u latinskom rečniku, »nastava, koja se prima ili daje, nauka«. Disciplinarno društvo tu vrstu pedagoške izvornosti latinske reči disciplina preokrenulo je kroz proces vaspitanja u zatvorenu obuku, prevaspitavanje. Iz toga su nastale potom duševne bolnice, sanatoriji, škole, fabrike, kasarne, zatvori i popravni domovi. Osnovna odlika disciplinarnog društva jeste postojana birokratija koja pojedinca prepoznaje kroz potpis ili broj. Radnici u fabričkom pogonu učinak su ostvarivali uz metode zastrašivanja, strogo kontrolisane satnice, kazne za izostanak sa posla i ograničavanje vremena za obrok i pauzu. Ograđen prostor stanište je krtice i u ontološkom smislu zasnovan je na, Heideggerovim rečima, principu mahinacije (Machenschaft).
Gilles Deleuze čitajući Foucaulta dolazi do toga da je XX vek napravio prelaz iz disciplinarnog društva u društvo kontrole. Dominacija slike, porast informatičke posredovanosti i društvenog umrežavanja prepoznatljivi su znaci društva koje se razvija tako da sve i svakoga kontroliše. Prema Deleuzeu čovek disciplinarnog društva uvek je počinjao iznova, dok čovek društva kontrole nikad ništa ne završava da bi mogao da počne iznova. Beskrajno odlaganje njegova je sudbina. Novo društvo zarobljeno je jezičkim obrascima koji služe tome da normalizuju stanje kontrole. Tako je u obrazovanju sve prisutniji pojam kontinuirane reforme, u zatvorima postoji mogućnost digitalnog praćenja na daljinu, dok je u fabrici radnik postao jedan od istih koji načelno imaju svu slobodu zagarantovanu od strane preduzetništva i menadžmenta. Disciplinarno društvo je kalup, društvo kontrole je modulacija. U prvom slučaju moć se održavala brojevima i potpisima, u drugom slučaju moć se afirmisala šiframa. Marketing je postao, piše Deleuze, »istrument društvene kontrole i stvara arogantnu sortu koja je naš gospodar. Kontrola je kratkotrajna i brzo se menja, ali istovremeno kontinuirana i neograničena, dok je disciplina bila dugotrajna, beskonačna i diskontinuirana. Čovek nije više zatvoreni čovek, već čovek u dugu«. (Pregovori, 1972-1990, preveo Andrija Filipović, Karpos, Loznica, 2010, str. 258.)
Primitivna društva koristila su se tehničkim pomagalima poput luka i strele, potom motike i budaka. Industrijalizacija je dovela do toga da disciplinarno društvo koristi strojeve usmerene na kvantintet proizvodnje. Sa porastom interesa za brzinu javio se u društvo kontrole treći stroj čije su glavne odlike informacija i digitalizacija. Treći stroj postaje simbol novog preduzetništva koje zahvata sve društvene sfere – od radničkih pogona do univerziteta. Treći stroj se danas širi do kibernetičkih odnosa pri čemu se već odavno govori o robotizaciji društva. Drugim rečima, raslojenom društvu više nije potrebna disciplina, nego apsolutna kontrola koja će svojim mehanizmima usmeravati njegove ciljeve. Sve to danas je kulminiralo u veštačkoj inteligenciji kao novom vidu kontolisanog života.
Da je mehanizam kontrole možda i strašniji od mehanizma zatvaranja svedoči to što se jezik savremene civilizacije udaljuje od duhovnog i približava materijalnom principu. Čovek suočen sa kamerama koje ga snimaju posvuda i telefonima kojima se ispoveda prinuđen je na svojevrsnu autocenzuru vlastitoga postojanja. On ne deluje više kao samostalni stvaralac, homo creativus, nego u dvojbi sa svojim digitalnim pomagalima, od telefona do kartica, kao dividum. Tako Deleuze u intervju koji daje Toniju Negriju, u proleće 1991. godine kaže: »Možda su govor i komunikacija postali iskvareni. Oni su duboko prožeti novcem – i to ne slučajno, već u samoj njihovoj prirodi. Moramo oteti govor. Stvaranje je uvek bilo nešto drugačije od komunikacije. Ključna stvar može biti stvaranje vakuola (vacuoles) nekomunikacije, prekidača, kako bismo izmakli kontroli.« Zmijsko klupko i jazbina krtice danas su zamenjeni novom vrstom mrežne discipline, onom koju poseduju marljivi mravi.
NENAD OBRADOVIĆ 