1.
Nemački etnolog i kulturni istoričar Leo Frobenius (1873-1938) proučavao je afričku kulturu i običaje, pa je u Evropu doneo, nakon brojnih istraživačkih putovanja, do tada nepoznatu usmenu književnost afričkih naroda. Putujući po Africi beležio je događaje, običaje i životne situacije, da bi usmene priče crnih naroda 1910. godine objedinio u knjigu priča iz Afrike pod naslovom Crni Dekameron (preveo na srpski Milorad Sofronijević, BIGZ, Beograd, 1974.) Ono po čemu je Frobenius kao kulturni antropolog posebno značajan, pored hroničarskog rada na polju kulturne morfologije Afrike, to je njegova poznata teorija kulturnih krugova (Kulturkreise). Polazeći od postavke da svaki narod ima specifičnu i jedinstvenu dušu kulture tj. kulturne krugove koji manifestuju njegovo unutrašnje biće, Frobenius je srušio predrasude o »primitivnoj kulturi afričkih plemena«. Duša naroda je u centru, dok se njene manifestacije oslobađaju vrtložno, kretanjem kulturnih krugova. Frobenius je, uprkos brojnim kritikama, znatno uticao na pisce i ideologe zapadne kulture poput Ezre Pounda i Oswalda Spenglera.
Prenosom usmene afričke kulture kroz dijalog sa evropskom tradicijom ljubavne erotske priče, koju simbolizuje Boccacciov Dekameron, Leo Frobenius svojim Crnim Dekameronom suprostovlja dve erotike – belu i crnu. On afričku erotiku i ljubavnu naratologiju predstavlja u sasvim drugačijem, na iznenađenje mnogih otvorenijem pristupu nego što je to prisutno u evropskoj kulturnoj tradiciji. U predgovoru Crnog Dekamerona stoji: »Omeđena predrasudama koje je vekovima nametala hrišćanska crkva, evropska erotika vukla se potajno po uglovima zamračenih soba i skrovitim odajama hladnih dvoraca, uz izveštačeni malograđanski stid. Afrička erotika, međutim, zapljusnula je uzdržanog naučnika suncem, svetlim noćima punoga meseca, prostranstvima savana i bujnim rastinjem ispod koga se ljubav doživljava kao deo svakodnevnog postojanja, kao normalna životna radost – ili patnja, svejedno, – ali bez laži, sa puno humora i smeha, čista, iako okružena ne baš lakim životnim uslovima.«
U odabranim pričama Crnog Dekamerona dolaze do izražaja erotski momenti koji su krajnje otvoreni i tematski destigmatizovani. Sve njih objedinjuju humor i moralna poruka. Od žena Amazonki, u čijim se svetovima javlja borba između ženskog i muškog principa, pa do tema poput preljubništva, izdaje, osvete, zabranjene ljubavi, pohote, strasti, nimfomanije i čestog muško ženskog prerušavanja. Čini se, dakle, očitim da je afrički narod usmenom književnošću proslavio onu vrstu nesputane ljudske slobode koja se u toj meri mogla osloboditi samo na neplodnom i sirovom tlu neosetljivom na iluziju materijalnog blagostanja i političke moći. Impulsi ljudske prirode najbliži su erotskoj predaji životu koja se uvek u oslobođenosti svoje žudnje prepušta jednostavnom i rubnom oživotvorenju.
U jednoj od priča ljubavnik se prerušava u žensko kako bi ga ljubavnica mužu predstavila kao svoju sestru. U priči Poučeni mladić žena se, pak, preoblači u muškarca kako bi odbeglog sina svojih poznanika iz šume vratila kući. Uspeva to zavođenjem koje je opisano u rangu pornografske scene. »– Idi tamo i izvadi iz moje torbe bočicu s lekovitom tečnošću čigbom. Onda mi istrljaj to mesto! Mladić ode po bočicu, u kojoj je bilo obično ulje, pa poče da trlja »povređeno mesto«. Žena mu reče: – Ako je lek dobar, mora najpre da deluje na tebe i to na istom mestu. Mladić protrlja sebe i ud mu naraste: Tada uzviknu: – Gle, i kod mene deluje!« Pored ovakvog vida simboličnog kostimiziranja u kome se dovode u pitanje rodne barijere, priče obiluju moralnim porukama preko motiva prevare, izdaje i osvete. Tako se u priči Osveta sestre razbojnice radnja tematski određuje kroz motive osvete i javne osude. Razvratnica je primala muškarce sebi, ali kada su njenog brata verski vođa, sudija i gradonačelnik nepravedno osudili na stotinu udaraca bičem ona priprema osvetu. Poziva ih sebi i jednog po jednog na prevaru gole zatvara u različite kovčege, koji sticajem okolnosti dospevaju na gradski trg, gde se trojica uglednika sugrađanima ukazuju u javnoj sramoti.
2.
Erotski momenti istorije zapadne Evrope, pak, najslobodnije su prikazani, uz izuzetak književnog dela Marquisa de Sadea, u likovnoj umetnosti. Kontekstualni i simbolički pregled erotizma na tlu Evrope donosi nam Edward Lucie-Smith (1933) u svojoj knjizi Erotizam u umetnosti zapada (prevela Mirjana Rajković, Beograd, 1973). Erotsko i sveto susreli su se u ranoj umetnosti primitivnih kultura. Ono što ih povezuje bila je magijska vizija plodnosti. Vilendorfska Venera, jedan od najstarijih prikaza ženskog tela, ističe bedra i dojke kao simbole plodnosti i seksualnosti. Umetnost grčkog i rimskog sveta, piše E. Lucie-Smith, »obiluje delima snažnog erotskog sadržaja, i ispitivanjem nekoliko ovih dela vidimo kako je erotizam postepeno postajao svetovan. Prijap, recimo, u rimskom panteonu igra istu ulogu koja je u egipatskom bila dodeljena Minu, i zato je predstavljen sa penisom u erekciji, iznad koga ponekad drži draperiju punu plodova, što je aluzija na njegovu ulogu boga plodnosti. Ipak, kada ove elegantne figure uporedimo sa onima koje su stvarane u predinastičkom Egiptu, odmah vidimo da se starija, grublja i neposrednija verzija teme odlikuje daleko većom vitalnošću«. Erotizam je, stoga, u najranijim prikazima simbolizovao vitalizam samoga života i u njemu neotklonjivi nemir i duševni poremećaj. O tome piše Georges Bataille kada u erotizmu tela prepoznaje »nešto mučno, zastrašujuće… individualni diskontinuitet«, dok u erotizmu srca vidi slobodu koja obuzima snažnim intezitetom patnje jer »ljubavnici imaju više izgleda da dugo ostanu razdvojeni nego da uživaju u zanesenoj kontemplaciji prisnog kontinuiteta koji ih sjedinjuje«.
Sandro Botticelli, jedan od najpoznatijih renesansnih slikara, poznat je po svojim radovima u kojima je prisutan trag platonizma i misticizma. Budući da stvara pod uticajem neoplatonizma Botticelli pitanje erosa uzima kao centralni motiv svoga slikarstva. Vraća se prikazu Venere u erotsko-mističnom zanosu izbegavajući pritom da svoje likove prikazuje u klasičnoj formi. Michelangelova Leda sa labudom takođe je primer renesansnog erotskog posredovanja u kome se objedinjuje telesnost i zanos, ljudski i prirodni svet, svetovno i erotsko. Uzimajući u obzir i Leonardov prikaz Lede Edward Lucie-Smith piše da su »dve Lede iz šesnaestog veka… grozničave i pune lične senzualnosti. I u jednom i u drugom slučaju glavna figura prikazuje se sa žestoko izvijenim udovima koji izražavaju (tako osećam) stanje erotskog nemira u samom umetniku. Takva dela nose početke snažnog izbijanja erotske energije koja je razvejala ideale kasne renesanse i dovela do trijumfa manirizma«. Antonio Correggio, još jedan renesansni majstor, u svojim radovima nagoveštava elemente baroka. Njegova slika Jupiter i Ija, nastala oko 1530. godine, prikazuje scenu iz grčke mitologije u kojoj se vrhovni bog Jupiter spušta na rečnu nimfu Iju. Ova scena spada u najerotične radove evropskog slikarstva. To je tako jer žensko telo nije simbolički zatvoreno u stid ili neku dublju mitološku dimenziju, nego je oslobođeno bilo kakvog normativnog tumačenja; tim telom ovladava zanos krajnjeg zadovoljstva.
Caravaggio je otvorio epohu baroka i postao najuticajniji slikar u istoriji. Premda je barok načelno odbacivao prikazivanje osećanja i senzualnosti Caravaggio je posve bio izuzetak. Njegovi poznate slike mladića dostižu kulminaciju u predstavi Bahusa, portreta nastalog između 1593 i 1594. godine. Iako ne eksplicitno seksualna, ova je slika erotična načinom na koji umetnik postavlja svoj lik. Erotizam Caravaggiovog slikarstva prikazao je maestralno Derek Jarman u čuvenom filmu Caravaggio (1986). Sa njim je postalo jasno da erotizam u slikarstvu ne donosi nužno ogoljeno telo, čistu fizičku izloženost, nego ga možemo slutiti atmosferom umetničkog prikaza. Erotizam, ovako protumačen, »nije samo pitanje maštovitog zamišljanja, već nešto što sâm umetnik unosi u svoju temu, i što otelotvoruje odnosom između raznih figura i samim detaljima forme«. Ova je umetnost sasvim drugačija od Rembrandtovih bakropisa nazvanih Postelja u kojima se erotizam ističe kroz otvorene prikaze seksualnih odnosa. Zasluga je Rembrandtovog dela u tome što je njime otvorio put ka romatičarskom pokretu u umetnosti koji će slične teme prikazati otvorenije, bez mitološke ili satirične konotacije. Sa protokom vremena u umetnosti erotizam će polako stupati među obične ljude, ne samo izuzetne i mitološke ličnosti. Guido Cagnacci tako je oko 1659. godine naslikao Kleopatrinu smrt gde je kraljica prikazana otvorenih grudi, uz zmiju otrovnicu i nage pratilje koje se okupljaju oko nje.
Savremena umetnost erotizam predstavlja performativnim spektaklom. Ono što je erotizam kao forma predstavljao kroz istoriju umetnosti ranijih epoha kroz posredne seksualne znake, atmosferu i nagoveštaje, danas se javlja na način spektakularizacije i neretko opšteg zgražavanja javnosti. Dve vizije erotike – crna i bela – jedna prisutna u afričkoj usmenoj književnosti, druga u istoriji evropskog slikarstva najbolje svedoče o erotskom izvoru čitave civilizacije. Eros je simbol žudnje ka mudosti, erotika se obistunjuje kroz granične situacije poput rođenja i smrti. U zaključnim rečima svoje knjige o erotizmu u umetnosti Edward Lucie-Smith piše: »Erotska umetnost u evropskoj tradiciji – koja se sada očigledno bliži svome kraju –aktualizira i izbacuje na površinu nešto što je veoma intimno deo nas samih. Prava svrha ovog istraživanja bila je da otkrijem nešto ne samo o erotskom impulsu u umetnosti, već i o prirodi kulture u kojoj živim.«
NENAD OBRADOVIĆ 